Ljubomir Davidović (1863-1940)

| | | |

Studije je završio u Srbiji na prirodnjačkom odseku filozofskog fakulteta Velike škole. Narodni poslanik bio je od 1901. godine, a već 1902. g. osnovao je Samostalnu stranku odvojivši se od Radikala. Odan demokratskim idejama, Davidović se borio za njihovo ostvarenje - postao je jedan od graditelja nove srpske demokratije i perioda koji se kasnije nazivao zlatnim dobom Srbije. U tom razdoblju zauzimao je položaj ministra prosvete (1904), predsednika Narodne skupštine (1905) i predsednika beogradske opštine (1910-1914). Godine 1908. postao je predsednik Narodne odbrane, gde se vidi njegov doprinos izgrađivanju jugoslovenske nacionalne svesti. Kao vodeći zastupnik jugoslovenske ideologije učestvovao je i u izgradnji Krfske deklaracije. U prvoj jugoslovenskoj vladi bio je ministar prosvete, a već 1919. izabran je za predsednika novostvorene Demokratske zajednice i iste godine postao predsednik vlade. Čitav svoj život je posvetio slavi, slobodi i veličini svoga naroda. Bio je izraziti predstavnik principa o potrebi malog, svakodnevnog rada, umesto velikih tirada i glasnih deklaracija. Poruka koju je ostavio naraštajima jeste da razum treba da nadvlada trenutke strasti, da se demokratija sastoji u priznanju jednakosti prava i obaveza svih građana bez obzira na njihovu nacionalnu, veru i političku pripadnost.